Nezavisno Kosovo i interesi gradjana
|
Početak stvaranja političke nezavisnosti jeste njeno proglašenje. U idealnom slučaju, kada su svi odnosi sa okruženjem i pojedinim zemljama kojima se na toj teritoriji prepliću interesi harmonični, ili bar rešeni, taj početak nezavisnosti ima svoj nastavak u sedištu Ujedinjenih nacija gde se status nezavisne države formalizuje. Kosovo očito nije u baš u toj idealnoj situaciji. A nije baš da mu je neophodna samo politička nezavisnost već mnogo, mnogo više od nje.
Sasvim je prirodno da ako nešto ne može da prođe bez problemima, onda treba pokušati da to prođe makar i sa problemima. Međutim, zrelost se meri sposobnošću da uporedite količinu problema sa konačnim ciljem kako biste bili sigurni da ovo prvo ne pojede ono drugo. Inteligencija je ako to uradite brzo. Pošto samo Kosovo nema elemenata personifikacije, kako bi država Srbija možda u ovom trenutku najviše volela, o njegovoj budućnosti odlučuju njegovo privremeno većinsko rukovodstvo sa privremenim velikim mentorima. A oni su izmerili da će problemi koje borba za nezavisnost nosi biti manji od njenih rezultata. (Narod je odavno obezvlašćen svuda, a sve što se čini u njegovo ime pakuje se u ambalažu njegovih želja). Je li u ovoj situaciji bilo ko dobro računao, merio i rasuđivao? Uzalud je država Srbija pokušavala da pokaže kako želi da brine o tom delu svoje teritorije kada je sve vreme potpuno zanemiravala činjenicu da je ta teritorija naseljena. Problem je bio utoliko veći što je ta teritorija naseljena stanovništvom koje u ogromnoj (etničkoj) većini nije želelo da živi u državi koja se zove Srbija. Srpski funkcioneri pokazivali su da im je stalo samo do onog dela stanovništva koje se izjašnjavalo kao srpsko, a to su pravdali željom većine da ne saradjuje sa srpskim vlastima. Međutim, čak i hladno pravno gledano, oni koji ne vole državu u kojoj žive su i dalje njeni stanovnici i državljani, i država je dužna da se prema njima ravnopravno odnosi. Ako ništa drugo, da im u jednakoj meri i uvek, i u isto vreme kad i lojalnim građanima ponudi ostvarivanje prava i obaveza, a kad je u prilici i pomoć. Međutim, u nekoliko navrata Srbija je izvozila struju, tj. imala višak, kada jedan deo njene teritorije nije imao da podmiri ni 20% svojih potreba. I za to je, naravno, kod nadležnih pronađeno opravdanje. Odgovornost, međutim, nije kada pronađete opravdanje nego rešenje. A rešenje je bilo preko potrebno na svakom nivou odgovornosti. Odgovorno ponašanje političara izostalo je izmedju ostalog i zbog neodgovornosti njihovih glasača kojima je istina da na drevnom Kosovu, njihovoj prapostojbini, sada žive Albanci, i to u ogromnoj većini, bila previše surova. To su glasačima bili oni Albanci koji su vec par decenija krivi za sve što se ružno dešavalo na Kosovu, čiji jezik im je toliko stran da veruju da sve što se na albanskom kaže malo znači, zaostalo je i sumnjive intelektualne vrednosti. Rekli su tako na televiziji i u vicevima. Retko ko se i zapitao šta bi značilo da se Kosovo zaista zadrži u granicama Srbije. Da se u najvećoj mogućoj meri omogući svakovrsni razvoj upravo onih koji tamo žive, podjednako i pod istim uslovima kao i u ostatku zemlje. To nikako nije moglo značiti da Srbija ostane da naređuje na Kosovu već da u pravom značenju lokalnu vlast prenese na lokalni nivo, ali i da je podeli na državnom nivou. U tom slučaju oko četvrtine državnog parlamenta bi po prirodi stvari pripalo političarima sa te teritorije, Albancima!? Jesu li poreski obveznici u Srbiji to želeli? Nisu, da se razumemo, nisu sigurno. I oni su bili više radi da se Kosovo zadrži u Srbiji uz puno, pravno i međunarodno ignorisanje naseljenosti. Možda ih je u malom procentu i sa drugačijom idejom živelo u Srbiji, ali taj procenat je daleko ispod onog koji je bio neophodan da se nešto učini, ali ipak neuporedivo veći od procenta onih koji su sa idejom koja je suprotna “mainstream” opredeljenju živeli na Kosovu. I to je jedina razlika između ta dva potpuno odvojena društva. Država Srbija se pozivala na međunarodno pravo, na konvencije, na istoriju, na piće i ručkove kod svih državnika čije mišljenje je moglo da utiče na konačan ishod. Ne sasvim pogrešan korak u diplomatiji, ali jeste u vremenu u kome živimo. Međunarodno pravo je i nastalo sa idejom da štiti velike, što Srbija svakako nije, iako ima i takvih istorijskih činjenica i savremenih težnji. Tako je kadija i u ovom trenutku multifunkcionalna ličnost. Istorija se, zatim, piše, a ne pamti, i traje duže od naših sećanja. I zna se ko je piše. Samo je pitanje gde. U Vašingtonu, Moskvi, Briselu, na vebsajtu udruženja građana ili već negde. A piće i ručak su mnogo skupi da bi neko siromašan mogao da plati u nekoj od svetskih prestonica. Ako bi i uspeo, to bi mu bilo poslednje. Neizvesnost nezavisnosti Sa druge strane, tačnije sa iste strane, potezi Prištine su bili jednako inteligentni i isto toliko uspešni. Ne, nisu bili uspešniji. Evo zašto. Ideja o nezavisnom Kosovu među Albancima nije nastala 1998. godine (godina i datum nisu poznati ni autoru, ni ovog teksta ni ideje), niti je ta ideja bila posledica Miloševićevog ugnjetavanja. Pošteno rečeno, ta ideja postojala je baš odavno, pa i u vreme nekadašnjeg plana o Velikoj Albaniji, a Milošević je toj ideji doprineo više od samih začetnika. Surovost kojom je on hteo da spreči njeno ostvarivanje u najvećoj meri je ostvarenju pomoglo. Uspeo je da ubedi sve one koji su bili protiv te ideje, i sve uzdržane, u njenu opravdanost kako nijedna lokalna ili međunarodna čak ni javna kampanja ili lobi kompanija ne bi uspela. Tako su zagovornici te ideje iz onih potpuno bespravnih razloga, dobili opravdanje moralnih razmera, i što je u ovom slučaju najbitnije – potpunu i nesumnjivu podršku. Sa takvom podrškom teško je ne činiti. Na Kosovu čak i opasno. A građani Kosova su konačno dobili krivca za sve – Srbiju. I zbog toga što nema posla, i što nema novca osim iz dijaspore, i što mafija vlada u svemu, i za neverovatnu korupciju, za sve... Pozvati u pomoć najveće države je svakako diplomatski, ali i jedino moguće opet malima i siromašnima. Iako potpuno uveren da nijedna vlada na svetu trenutno ne radi bilo šta iz humano-humanističkih razloga, ni prema sopstvenom narodu, a kamoli prema nekom drugom, teško mi je da nađem sve pojedinačne razloge za svaku pojedinačnu pomoć koje je Priština dobila od pojedinih država. Američka je bila svakako najvažnija, jer je Amerika uvek bila puna mehanizama za ucene evro-azijskih partnera. Čak i za najgnusnije stvari koje je činila iz očigledne bahatosti (kakvu samo veliki mogu da imaju), a kamoli sada kad je imala Miloševića kao dokaz. Čak i mrtav dokaz je dokaz. Osim kod jednog malog broja zemalja kojima ni ucena nije mogla da nadiđe problem koje same ne mogu da reše u sopstvenim granicama. Priština je u tom trenutku napravila jedan propust kakav je i Beograd pravio više puta do tada. Većina nisu svi. To je opasno kod manipulacije koja nailazi na masovnu podršku, zaboraviš da neki ipak ne mogu da prihvate priču, iz ko zna kojih razloga. Baš oni ti kasnije dođu glave. Rezultat 0:0 za demokratiju Kosovo je dobilo nešto nalik nezavisnosti. Radost i slavlje na tamošnjim ulicama mogu biti opet samo alat u manipulaciji. Kosovska vlada dobiće podršku većine, ali ne i svih zemalja, i zato ništa od prave nezavisnosti, odnosno ništa od mesta u Ujedinjenim nacijama, OEBS, Savetu Evrope čime bi zaista, makar i formalno da odlučuje o svom mestu u svetu i postane deo svetskog uređenja (što i nije neka zahvalna funkcija – za pametne, ali opet). Srbija je izgubila skoro 1/6 svoje teritorije. Nezavisnost se pretvara u neizvesnost, trajnu. Ako bismo Srbiju čak nazvali “susedom” Kosova, onda bismo morali da joj dodamo atribut – opasni. Sused sa kojim imaš “najdužu granicu” ima pretenzije na 100% tvoje teritorije. To nimalo ne krije, čak tvrdi da će ih kad-tad povratiti. Nije to neprijatno, to je opasno. Ne može tako zauvek. Šta sad, ostaje da čekamo neku naftnu krizu koja uopšte nije tako neizvesna pa da opet stradaju američki partneri. Kao i uvek, bez izuzetaka. Da su bar jednom, u Beogradu i u Prištini, istovremeno shvatili da je mnogo bolje bilo da su u dobrim odnosima.... Uh! Evropska unija nema zajednički stav, više od 5 zemalja ne razmatra mogućnost priznanja što znači – nema šengenskih viza za građane Kosova, dok god se trajno ne reši taj spor. Nema ni govora o pridruživanju sa EU dok se ne reši taj spor. Nema......... dok se ne reši taj spor... Srbija odbija da se makar i približi Evropi ako to nije zajedno sa Kosovom, znači nema ništa od toga dok se taj spor ne reši. Nema upravljanja teritorijom i državom, Eulex vlada. Radovati se danu kada će se to jednom rešiti i vlast biti preneta na lokalne ljude znači biti slep na 100km gde postoji BiH, gde je tako već 13 godina, bez izgleda da će se rešiti, u stvari ima izgleda, ali nema. Prema kome će biti sada usmeren taj gnev mladih sa Kosova koji nemaju ni posla ni izgleda da ga dobiju, a ima ih oko 60%. Prema EU koja će sa 200 miliona da pokuša da zakrpi more, da ne curi. Eu, EU, imala si šansu da bar delimično rešiš problem, a ne da ga sebi na ramena navučeš. Ko će sprečiti užasnu vladavinu mafije na Kosovu koja je jedina prepoznala prave vrednosti i iskoristila sve prednosti saradnje sa Srbijom? Ovde bih na kratko da stanem sa nabrajanjem, samo da bih pomenuo prave dobitnike ove nezavisnosti. Uh, ne mogu da se setim... Znam samo da nisu građani, ni Srbije ni Kosova. Sve se uvek svede na puko političko prebrojavanje, emotivno krajnje neinteligentno. Pregovori kakvi su vođeni, čini mi se, namerno su postavljeni tako da ne mogu da se okončaju dogovorom. Sa obe strane su postavljeni uslovi koji su neprihvatljivi za drugu stranu. Ko nikada nije testirao svoje moći za pregovaranje će možda biti iznenađen, ali uvek je moguće naći obostrano prihvatljivo rešenje. Zamislite da je zadatak pregovora bio, ne da postignu dogovor oko statusa, nego da obe strane postignu dogovor u kome ni jednoj ni drugoj strani neće biti važne granice i konačan status pokrajine. Na primer, sednu zvaničnici Prištine i Beograda i dogovore se da će zajedno i naporno raditi da cela teritorija istovremeno uđe u Evropsku uniju. Kakve bi sve koristi građani i Srbije i Kosova sve imali od takvog dogovora. I Evropska unija, takodje. Izjednačeni građani, u pravima i mogućnostima, posle nekoliko godina izbrisali bi granice ne samo između sebe, nego sve do Skandinavije. Ali nije bilo moguće tako pregovarati. Jer na kom bi se disbalansu političari održavali na vlasti ako bi se postigao bilo kakav konsenzus. Ko bi bio opasnost, a ko pretnja? Čime bi zamaskirali svoje neznanje, nemoć i nerad? |
Verzija za stampanje
Nazad na vrh
