Kosovo: Borba za mesto u drustvu

Kosovsko civilno društvo bilo je prilično razvijeno tokom devedesetih godina, kada se čitavo društvo borilo da se odupre jakoj represiji. Posleratni preiod doneo je civilnom društvu drugu vrstu borbe: napor da pronadje svoje mesto u novoj realnosti. Uz uspostavljanje novih institucija, razvoj civilnog društva je bio jedan od prioriteta medjunarodnih donatora na Kosovu od 1999. Jako civilno društvo oni su videli kao faktor stabilizacije i instrument za postizanje društvene kohezije u postkomunističkom i postkonfliktnom regionu, u kome nisu postojale vladajuće strukture ni funkcionalni politički sistem. Jako i aktivno civilno društvo samtrano je neophodnim dodatkom novim privremenim institucijama koje je uspostavila misija UN na Kosovu. Ono je postalo prioritet gradjanskih aktivista na Kosovu, UN-a i brojnih institucija i pojedinaca posle uspostavljanja UNMIK-a 1999. U novembru 1999, Specijalni predstavnik Generalnog sekretara potpisao je UNMIK Uredbu 1999/22, kojom se uredjuje rad nevladinih organizacija na Kosovu. Prema ovoj uredbu, NVO može da bude "udruženje" ili "fondacija", osnovana radi ostvarivanja javnog dobra ili radi ispunjenja ciljeva svog članstva. udruženje je definisano kao organizacija sa članstvom, dok je fondacija novčani fond namenjen podršci odredjenih aktivnosti - bez članstva. Uredba uredjuje načine osnivanja, registracije, sprovodjenje aktivnosti i gašenje pravnih lica organizovanih kao nevladine organizacije na Kosovu. Prema izveštaju EAR/KOS, organizacije civilnog društva su igrači koji će najbrže izgraditi mostove medju različitim zajednicama i promovisati multietničnost "odozdo". Nakon faze posleratne rekonstrukcije, u kojoj su organizacije civilnog društva uglavnom dobijale kratkoročne fondove za obezbedjivanje udsluga zdravstvene zaštite ili obrazovanja, medjunarodni donatori počeli su da pridaju sve veću pažnju tranziciji ka "razvojnoj fazi", i svojoj izlaznoj strategiji. Ključne reči faze razvoja su "održivost" projekata civilnog društva, "izgradnja kapaciteta" i "osnaživanje" lokalnih organizacija civilnog društva, koje su obučene da doprinesu "socijlanim promenama" kroz "lobiranje i zagovaranje". Medjunarodni program izgradnje civilnog društva doveo je do inflacije registrovanih NVO: dok je 1999. UNMIK registrovao 45 medjunarodnih i lokalnih NVO, samo godinu dana kasnije UNMIK-ova kancelarija za registraciju imala je na svojoj listi 267 medjunarodnih i 500 domaćih registrovanih NVO. Samo tokom 2001. godine registrovano je 626 novih domaćih organizacija. Od osnivanja Privremenih institucija samouprave u martu 2002, medjunarodni donatori fokusirali su se na razvoj odnosa lokalnog civilnog društva i vlade, s obzirom da je sve više i više nadležnosti prebacivano na privremene institucije. Civilno društvo bilo je i ključni igrač u procesu koji je doveo do početka pregovora o statusu. U januaru 2006, Julia Nietsch objavila je izveštaj Civilno društvo na Kosovu: Interakcija izmedju lokalnih NVO i Privremenih institucija samouprave. Ovaj rad, koji je nastao na osnovu intervjua sprovedenih širom Kosova sa predstavnicma nevladinih organizacija i vlade, analizira na koji način lokalne NVO utiču na Privremene institucije i gde komunikacija izemdju NVO i institucija vlade ne postiže rezultate. U izveštaju se naglašava da na Kovou, kojim upravljaju UN, Privremene institucije imaju ograničene nadležnosti, oa ih lokalne NVO ne prepoznaju kao nosioce vlasti. Sa druge strane, Privremene institucije ne priznaju rastući uticaj lokalnih NVO, koje doživljavaju kao zavisne od medjunarodnih donatora. Zatim, nasledje komunizma i paralelnog sistema iz devedesetih - tradicionalno nepoverenje u represivne državne strukture i politizovane kvazi vladine organizacije civilnog društva - još uvek utiču na interakciju izmedju Privremenih institucija i lokalnih NVO, kojima je teško da definišu svoju ulogu u nestabilnom političkom i društvenom sistemu koji se rapidno razvija. Ipak, glavni fokus medjunarodnih donatora do sada je čvrsto bio na masivnim naporima za rekonstrukciju, naročito na izgradnju kuća i infrastrukture. Zaista, donacije Evropske Unije, koje iznose oko 70 odsto svih fondova na Kosovu od okončanja sukoba, potrošene su uglavnom na fizičku rekonstrukciju. Privremene institucije i NVO eksperti Od uspostavljanja Privremenih institucija, NVO eksperti su sve više bili uključeni u proces donošenja odluka. NVO su konsultovane prilikom izrade zakona, kreiranja politike i strateškog planiranja. Većina intervjuisanih NVO bile su konsultovane prilikom izrade zakona na centralnom nivou. NVO Handikos, koja se bavi osobama sa invalididtetom, uspela je da izbori da se u Zakon o osnovnom i srednjem obrazovanju uključe odredbe o specijalnim potrebama za decu sa invaliditetom. NVO su bile uspešne i kada je reč o idejama za nacrte zakone koje su uputile Privremenim institucijama. Sve je više i više NVO koje su uključene u kreiranje politika i strategija na centralnom i opštinskom nivou. Nacionalni akcioni plan za ravnopravnost polova izradjen je od strane multietničke grupe ženskih organizacija i političarki koje su radile zajedno deset meseci tokom 2003. Posle kampanje zagovaranja, premijer je odobrio Nacionalni akcioni plan. Većinu ovih konsultativnih sastanaka inicirali su UNMIK ili OEBS, ali su oni ubrzo sami razvili svoju sopstvenu dinamiku. NVO su redovno prisutne u komitetima Skupštine Kosova i opštinskim skupštinama, kao što je Komitet za javne usluge. Komiteti za ravnopravnost polova su dobar primer interakcije izmedju NVO i Privremenih institucija. Takvi komiteti do sada su osnovani u 15 kosovskih opština. Finansijska održivost NVO Finansijska održivost je najvažnija dimenzija za budućnost NVO na Kosovu. Lokalna podrška je nedovoljna, uz činjenicu da većina lokalnih filantropskih davanja odlazi na humanitarne usluge. Organizacije koje rade na drugim područjima imaju teškoća da sakupe sredstva na lokalnom nivou, ili da razviju veze sa opštom populacijom, što dovodi u pitanje njihovu sposobnost da dopru do javnosti ili da izgrade članstvo. Brojne organizacije, naročito one koje se finansiraju iz različitih fondova, u stanju su da napišu dobre projekte. Organizacije koje primaju donacije uglavnom imaju održive finansijske sisteme, ali im često nedostaje transparentnost u finansijskim transakcijama. Malo organizacija shvata da njiho opstanak zavisi od sposobnosti da sakupe finansije, a vrlo malo organizacija ima kadrove sa odgovarajućim veštinama foundraising-a. Organizacije počinju da istražuju različite tehnike foundraising-a, ali one često ograničavaju svoje istraživanje na neposredne članove, ne uspevajući da razmotre potrebe za drugim proizvodima i usdlugama koje bi mogle da obezbede. Vlada je u proteklom preiodu počelka sve više i više da angažuje razne NVO. Centralane i lokalne vlasti potpisuju sve više ugovora o uslugama, uključujući i rekonstrukciju domova i procenjivanje. Sve češće vladini zvaničnici sklapaju ugovore sa NVO o izradi polisy dokumenata koji podržavaju napore u izradi zakona. Poteškoće za NVO Osim povlačenja stranih donatora i smanjenja dostupnih fondova, NVO pate i zbog Poreza na dodatu vrednost. PDV i carinske takse primenjuju se na sve NVGO koje rade na Kosovu. Predstavnici nevladinih organizacija u nekoliko navrata diskutovali su o razlozima i eventualnim posledicama ukidanja PDV-a za organizacije koje se bave javnim dobrom. NVO sa statusom organizacija od javnog dobra zatražile su ukidanje PDV-a i carinske olakšice. Na konferenciji koja je održana 5. oktobra 2006, predsednik Udruženja Majka Tereza Zef Shala naglasio je da je "trenutna situacija stopirala rad NVO koje se bave pitanjima javnog dobra i smanjila humanitarnu pomoć za siromašne zajednice na Kosovu". Prema njegovim rečima, status NVO javnog dobra više ne pomaže organizacijama da izadju u susret potrebama zajednica na Kosovu. Tokom iste konferencije, predstavnici UNMIK, Ministarstva ekonomije i finansija i poreske administracije tvrdili su da je faza krize gotova i da će oporezivanje pomoći konsolidaciji kosovskog budžeta. Predstavnici NVO tvrde da PDV i carinski propisi onemogućavaju humanitarnu pomoć za mnogo siromašnih, imajući u vidu da statistika Svetske banke pokazuje da 15% Kosovara živi u bedi. Lokalne NVO koje su dobile status "javnog dobra" do 1. januara 2006, kada su na snagu stupili novi propisi, bile su izuzete iz režima PDV-a i carinskih taksi. Trenutni režim PDV-a vratio je oporezivanje takvih organizacija. Ljudi na Kosovu imaju više problema zbog važećih zakona nego NVO, pa dijalog o rešavanju tih problema mora da se nastavi. Zagovaranje Vladine institucije i NVO oformile su radne grupe koje rade na izradi politika. Skoro sve radne grupe imaju predstavnike NVO sektora i stručne javnosti. Pored toga, oformljene su broje ad-hoc koalicije. Poslovna zajednica je najaktivnija u zagovaranju interesa svojih članova. Na lokalnom nivou, organizacije saradjuju sa lokalnim vlastima na brojnim područjima, uključujući i pitanje povratka. Lokalne organizacije promovišu i lokalne proizvode. NVO zajednica počela je i sa lobiranjem, kao efikasnim alatom. Dobar primer je Lobi kosovskih žena, koji je uspostavljen kako bi povezao žene iz poslovnog, nevladinog i vlavinog sektora.

 Verzija za stampanje