Srbija - jedina zemlja u regionu koja nema nacionalnu strategiju za razvoj informacionog društva

"Аko bismo hteli da poredimo razvijenost informacionog društva u Srbiji i, recimo, Švedskoj, nisam siguran da bismo mogli da nađemo parametre po kojima bi ta dva društva bila porediva. Uveren sam da mi u ovom trenutku treba da gledamo naše najbliže susedstvo i da pratimo kako Rumuni, Albanci ili Hrvati rešavaju pitanja od značaja za ovu oblast. Na žalost, i kada to učinimo, otkrićemo da nemamo čime da se pohvalimo i da su praktično sve zemlje regiona jugoistočne Evrope bar za nekoliko koraka (a neke i mnogo više) ispred nas u procesu razvoja informacionog društva", kaže u intervjuu za One World SEE Nenad Golčevski, koodinator Centra za proucavanje informacionih tehnologija (CePIT) pri Beogradskoj otvorenoj školi (BOŠ). Uprkos tome, koliko je razvijeno informaciono društvo u Srbiji? Neobično je danas, kada se u zemlji tako teško, a često i mučno živi, govoriti o informacionom društvu, još više o virtuelnoj Srbiji. Ipak, svetska informaciona revolucija nije ni nas u potpunosti zaobišla tako da osnove informacionog društva svakako postoje i u Srbiji. Odgovor na to pitanje razlikovaće se u zavisnosti od toga da li Srbiju poredimo sa nekom od zemalja trećeg sveta ili pak sa nekom razvijenijom zemljom, npr. iz Skandinavskog dela Evrope. Skandinaviju pominjem jer je u društvima tog regiona, informaciona transformacija, čini se, najintenzivnija i najobuhvatnija (pored Severne Amerike i Japana). U prilog činjenici o našem razvoju govori i to da je pre nešto više od tri godine u Beogradu od strane šest zemalja regiona jugoistočne Evrope potpisana tzv. "Inicijativa za elektronsku jugoistočnu Evropu". Ovaj dokument nastao je u okviru Pakta za stabilnost jugoistočne Evrope a na inicijativu upravo predstavnika tadašnje srpske vlade. Srbija je tada čak dobila i mesto predsedavajućeg ove inicijative. Na žalost, posle više od tri godine, Srbija je ostala jedina zemlja potpisnica ove inicijative koja još uvek nije ispunila gotovo ni jednu obavezu koju je ovim dokumentom preuzela na sebe. Tako je, nakon nedavnog usvajanja nacionalnih strategija u Crnoj Gori i Moldaviji, Srbija ostala jedina zemlja u regionu koja nema nacionalnu strategiju za razvoj informacionog društva. Dok smo mi devedesetih godina prošlog veka razarali i uništavali našu informacionu infrastrukturu, u drugim zemljama su u njen razvoj ulagane milijarde. Važnost ovog problema ne uviđaju ni oni koij državu vode, ni oni koji su u opoziciji, ni mediji, ni intelektualci, pa samim tim, naravno, ni građani. Ljudi ne shvataju opasnost da ne-reagovanjem na informacione izazove koje donosi novo doba rizikujemo da našoj deci ostavimo jednu pre-modernu Srbiju, zemlju koja će biti isključena iz svih glavnih tokova savremenog sveta. Taj jaz između Srbije kakva je ona danas i savremenog sveta, preti da vrlo brzo postane praktično nepremostiv. Nenad Golcevski, koordinator CePIT-a Kakva je zakonska regulativa u našoj zemlji kad je reč o informacionom razvoju? Jesmo li i na tom planu daleko od razvijenih zemalja sveta (legalizacija softvera, stvaranje regulativnih tela)? Uspostavljanje pravnog ambijenta i zakonske regulative za razvoj I-društva, bez sumnje je jedna od žarišnih tačaka za podsticaj informacionog razvoja svake, pa i naše zajednice. Ni u ovom domenu nemamo nekog razloga za zadovoljstvo. Zakoni koji su kod nas trenutno na snazi u oblastima koje su od značaja za i-društvo, potpuno su anahroni. Štaviše, ne samo da su pojedinačni zakoni takvi, već je ceo sistem zakona ustrojen i skrojen po meri jednog prošlog vremena. Pre nekoliko meseci u srpskom parlamentu konačno je usvojen Zakon o elektronskom potpisu, Ovo je, svakako, za pohvalu aktuelnom ministarstvu nauke, naročito kada se uzme u obzir da je taj zakon ušao u proceduru još 2001. godine. Stručnjaci tvrde da taj zakon ne može u potpunosti da se primeni ukoliko se ne donese još čitav set drugih, pratećih zakona i podzakonskih akata. Što se tiče pitanja legalizacije softvera, ono je umnogome ušlo u legalne tokove potpisivanjem sporazuma između vlade Srbije i "Microsoft-a". Međutim, to je bio tek prvi korak i uskoro nas očekuju pregovori o produžavanju tog ugovora, a ovoga puta nam sigurno neće biti ponuđeni onako povoljni uslovi kakve smo dobili 2002. Što se tiče regulativnih tela, tu je situacija, čini se, najgora. Naime, čitav niz izuzetno važnih odluka i poteza koje bi vlada ili pojedina ministarstva trebala da donesu i sprovedu u ovom domenu, blokirana su već više od godinu dana jer se čeka na formiranje nacionalne agencije za telekomunikacije, koja još nije formirana. Gde je Srbija u odnosu na Evropu i svet kad je reč o razvoju i korišćenju interneta? U vezi sa tim postoji nekoliko aspekata koje je potrebo razmotriti. Najpre, tu treba postaviti pitanje tehničkih osnova za razvoj određenih servisa na internetu i prenošenje određenih sadržaja putem njega. Već sam pominjao da Srbija, pre svega u pogledu infrastrukture, a zatim i po pitanju broja računara, ima mnogo toga da nadoknadi. U ovaj segment spada i jedno od trenutno najosetljivijih pitanja politike razvoja i-društva u Srbiji - pitanje monopola javnog preduzeća "Telekom Srbija" na tržištu telekomunikacionih usluga. Na okruglom stolu koji je CePIT nedavno organizovao u Britanskom savetu, svi prisutni, uključujući i predstavnike dva ministartstva, složili su se da taj monopol guši telekomunikacioni i informacioni razvoj Srbije. Ako je već reč o poređenju sa Evropskom unijom, stanje u kome je država vlasnik (većinski ili manjinski) dva jedina mobilna operatera u zemlji apsolutno je neodrživo po standardima EU. Pored ovih, tehničkih uslova, razvijenost upotrebe interneta u nekoj zemlji zavisi i od količine sadržaja koji na internetu postoje na tom jeziku. Kod nas je poslednjih godina došlo do velike ekspanzije broja veb stranica na srpskom jeziku. Međutim, iole kvalitetniji sadržaji na internetu na našem jeziku su i dalje malobrojni. Vi danas ne možete preko interneta da dođete do nekih banalnih informacija. Na primer? Recimo da proverite red vožnje na beogradskoj železničkoj stanici, a kamoli da obavite berzansku transakciju ili neku sličnu "blasfemiju". Činjenica je ipak da u Srbiji postoji pozitivan trend rasta broja korisnika interneta? Poslednje dve godine, prema našim, doduše, indirektnim pokazateljima, taj trend rasta iznosi oko 50 odsto, što znači da se svake godine broj korisnika uveća za pola. To je solidan rast, mada niži nego što je to bio slučaj u drugim evropskim zemljama u ovoj fazi širenja interneta u kojoj je Srbija trenutno. Prema iskustvima zemalja EU, taj rast će se verovatno nastaviti još nekoliko godina, sve dok se ukupan procenat korisnika u Srbiji ne približi polovini ukupne populacije kada će se rast značajno usporiti. Inače, ne postoje sasvim pouzdani podaci o procentu korisnika interneta u Srbiji danas, ali se procene uglavnom kreću između 8 i 12 odsto dok je prosek na nivou EU (svih 25 članica) nešto preko 40 odsto. Konačno, upotreba interneta u najvećoj meri će zavisiti od onih koji ga upotrebljavaju – samih korisnika. Onlajn ponašanje, navike u upotrebi interneta, stavovi prema tehnologiji i socio-demografski portret korisnika interneta u Srbiji, upravo su teme kojima se mi u CePIT-ovom istraživačkom timu dominantno bavimo. Rezultati naših dosadašnjih istraživanja objavljeni su u knjigama "Internet pregled: Beograd 2002", "Globalni građani" i "Perspektive umrežavanja – internet u 8 gradova Jugoistočne Evrope". Elektronska izdanja tih knjiga dostupna su na veb sajtu našeg centra CePIT. Jedan od najvažnijih zaključaka naše poslednje studije korisnika u glavnim gradovima jugoistočne Evrope jeste da se korisnici iz ovog dela Evrope, po načinu na koji koriste internet, ne razlikuju mnogo od korisnika iz tehnološki razvijenijih delova sveta, EU ili SAD-a. Kako izgleda "prosečan" korisnik Interneta u Srbiji na osnovu rezultata istraživanja koje ste objavili? Po čemu smo specifični? Iako nisam siguran da postoji tako nešto kao što je prosečan korisnik interneta jer je svetska mreže sama po sebi toliko raznovrsna da nudi ogroman broj mogućih načina njegove upotrebe i samim tim onlajn navika i ponašanja, sklon sam da izdvojim nekoliko osnovnih, prilično bazičnih ljudskih potreba koje se zadovoljavaju upotrebom interneta. Po istraživanjima koje smo izveli, među našim korisnicima to su pre svega: potreba za dolaskom do određenih, konkretnih informacija, potreba za komunikacijom (bilo sa poznatim ili nepoznatim osobama) i konačno potreba za zabavom. Verujem, međutim, da se struktura ovih potreba ne razlikuje mnogo kod naših i kod korisnika u drugim, svejedno da li manje ili više informaciono razvijenim zemljama. Ono što je specifično za naše korisnike je, međutim, dosta uzak repertoar ponašanja na internetu. To je međutim, kao što sam već rekao, pre posledica skromnog obima sadržaja i usluga koji su na internetu dostupni na srpskom jeziku nego nespremnosti naših korisnika da prihvate nove mogućnosti koje ovaj neverovatni medij donosi praktično svakodnevno. U CePIT-u organizujete razne virtuelne kurseve i škole. Ima li među polaznicima tih škola i članova nekih NVO u Srbiji? Obrazovni programi preko interneta, tzv. virtuelne škole koje već tri godine izvodi CePIT u velikoj meri su namenjeni upravo aktivistima NVO-a. Osim toga, specifičnost uslova u kojima su nastajale, razvijale se i delovale NVO u Srbiji, uslovio je da one budu pioniri u upotrebi interneta u našoj sredini. Ne zaboravite da postoji nekoliko ozbiljnih autora koji smatraju da je internet bio važan deo organizacije srpskih opozicionih snaga tokom 2000. godine kada je većina drugih elektronskih medija bila ućutkana. U tom smislu, NVO predstavljaju svojevrsnu informacionu elitu Srbije kada je u pitanju razvijenost upotrebe interneta i prihvatanje i promovisanje novina koje on donosi. Internet - globalno društvo ili put ka otuđenju pojedinca? To jeste dilema koja se pojavila pre nekoliko godina i koja i danas dominira u teorijskom, naučnom i filozofskom istraživanju uticaja interneta na savremenog čoveka i savremena društva. Oslanjajući se na empirijske rezultate do kojih smo mi došli ili do kojih su došli drugi istraživači, postoji određena promena u svakodnevnom ponašanju ljudi nakon što počnu da koriste internet. Ta promena se neretko odražava i na stepen i intenzitet socijalnih odnosa pojedinca - smanjuje se vreme koje novi korisnice provode u direktnoj komunikaciji s prijateljima, porodicom, partnerom. Mnogi od nas i sami su iskusili ovu fazu kada su počinjali da surfuju svetskom mrežom. Svojevremeno je, čak, istraživanje stanfordskog univerziteta koje je potvrdilo ove teze, podiglo veliku buru u javnosti razvijenih zemalja u pogledu ovog pitanja. Naknadna istraživanja, međutim, pokazala su da se takvi simptomi mahom pojavljuju kod ljudi koji tek počinju da koriste internet. Nakon šest meseci do godinu dana upotrebe, međutim, ovo smanjenje intenziteta socijalne interakcije nestaje i osoba se vraća ranijim navikama u pogledu komunikacije sa bliskim osobama. Ne samo zbog ovih empirijskih podataka, već i sudeći na osnovu opštih trendova u sajberkulturi i socijalnoj teoriji tehnologije, moje je mišljenje da će internet značajno, čak i na načine koje trenutno ne možemo da predvidimo, promeniti naše živote. Sumnjam, međutim, da će ta promena značiti veći stepen otuđenja i socijalne izolacije. Naprotiv.